U današnjem članku vam pišemo o tome kako detinjstvo može oblikovati našu sposobnost da se nosimo sa životnim izazovima. Mnogi ljudi osećaju da se njihov život stalno „otima iz ruku“ i da je sve što rade uvek korak iza drugih, bilo da je reč o ljubavi, poslu ili svakodnevnim sitnim porazima. No, da li je moguće da su uzroci ovog osećaja duboko ukorenjeni u detinjstvu?
Detinjstvo je vreme kada formiramo temelje za našu budućnost. Nije samo faza učenja osnovnih veština; to je vreme kada se razvijaju naši prvi uvidi o tome kakav je svet i kakvo je naše mesto u njemu. Kroz odnose s roditeljima i starateljima, dete stvara prvu sliku o sebi – da li je vredno ljubavi, da li je dovoljno dobro, da li ima pravo na greške i može li se osloniti na druge. Ako tokom tog perioda nedostaju sigurnost, podrška ili razumevanje, ti nedostaci ostavljaju prazninu koja kasnije može postati izvor problema u odraslom životu.
Mnogi ljudi koji osećaju da im „ništa ne ide“, zapravo nose uverenja koja su formirana u detinjstvu. Na primer, misli poput „Ja nisam dovoljno dobar“, „Uvek ću pogrešiti“ ili „Drugima se dobre stvari dešavaju, meni ne“ mogu postati duboko ukorenjena i nesvesna. Takva uverenja često vode do nesvesnih odluka koje potvrđuju ta negativna mišljenja. Ljudi sa ovakvim verovanjima obično izbegavaju prilike koje nose rizik, ostaju u lošim odnosima, ili odustaju pri prvom znaku teškoće.
Ove negativne misli koje nosimo sa sobom mogu se ponavljati kroz ceo život. Na primer, ako je osoba odrasla u okruženju u kojem su pažnja i ljubav bili uslovljeni, u odraslom životu može imati osećaj da stalno mora da se dokazuje ili da trpi kako bi bio prihvaćen. Slični emocionalni obrasci mogu se ponoviti u partnerskim odnosima ili prijateljstvima, stvarajući ciklus nesigurnosti i unutrašnje borbe. Često se takva osoba oseća nevidljivo, neshvaćeno ili neostvareno, bez obzira na to koliko se trudila.
Ovi obrasci nesigurnosti ne utiču samo na jednu oblast života. Ako temelji detinjstva nisu stabilni, posledice se šire u svim segmentima života – na poslu, u odnosima s drugim ljudima, pa čak i u načinu na koji osoba doživljava sebe. Takvi ljudi su skloni samokritici i iscrpljenosti, stalno se trudeći da postignu iste rezultate kao drugi, ali sa mnogo većim naporom. Osećaj da „ništa ne ide“ često nije rezultat nesposobnosti, već unutrašnjeg tereta koji osoba nosi, a koji joj otežava da prepozna sopstvenu vrednost i mogućnosti.
Međutim, dobra vest je da detinjstvo ne mora biti doživotna presuda. Iako se obrasci formiraju rano, oni nisu nepromenljivi. Prvi korak u promeni je prepoznavanje – shvatanje da osećaj neuspeha ili stalne borbe ne govori o tome kakvi smo, već o tome kroz šta smo prošli. Psihoterapija, introspekcija i rad na sebi mogu pomoći da se stara uverenja preispitaju i zamene zdravijim. Kada osoba počne da razume svoje reakcije i izbore, otvara se prostor za drugačije odluke i, postepeno, drugačiji životni tok.
Psiholozi podsećaju da život nije ravna linija i da niko nije osuđen na stalnu borbu. Iza osećaja da „ništa ne ide“ često se krije dete koje je naučilo da mora da ide samo, da ne sme da pogreši ili da nije dovoljno važno. Iako su ovi obrasci duboko ukorenjeni, mogu se promeniti kroz rad na sebi i sa pažljivim, svesnim naporima, ljudi mogu naučiti da oslobode sebe od tih negativnih obrazaca i ponovo pronađu unutrašnju snagu
