Stokholmski sindrom! Zašto se žrtva ponekad emotivno veže za otmičara! VIDEO

Stokholmski sindrom je psihološki fenomen koji se javlja kada talac ili žrtva kidnapovanja razvije emocionalnu vezu sa kidnaperom, često osećajući saosećanje, saosećanje i naklonost prema njemu.

Ovaj fenomen je dobio ime po događaju koji se dogodio u Stokholmu, u Švedskoj, 1973. godine, kada su taoci držani u banci počeli da razvijaju simpatije prema svojim otmičarima, čak do tačke da se zalažu za njih nakon što su oslobođeni.

Postoji nekoliko razloga zašto se Stokholmski sindrom može pojaviti:

Intenzivan stres:

Taoci su često u izuzetno stresnim i opasnim situacijama tokom otmice.

Emocionalna veza sa otmičarem može biti način da se nosite sa ovim stresom i traumom.

Osvežavanje za preživljavanje:

Taoci mogu razviti osećaj zahvalnosti prema svom zarobljeniku ako im dozvoli da prežive i ne naudi im, što može da podstakne pozitivna osećanja prema njemu.

Razbijanje osećaja nemoći:

U situacijama otmice, taoci se često osećaju potpuno nemoćno i nemaju kontrolu nad svojim životima.

Razvijanje emocionalne veze sa otmičarem može biti način da se osećaju manje ranjivo i da osete da imaju neku vrstu uticaja na situaciju.

Empatija:

Ako taoci shvate da su i njihovi otmičari podvrgnuti stresu ili emocionalnoj traumi (npr. ako su i sami bili žrtve nepravde ili nasilja u prošlosti), oni mogu razviti osećanja saosećanja prema njima.

Važno je napomenuti da Stokholmski sindrom nije univerzalno iskustvo u situacijama otmice i da svi taoci ne razvijaju ovu vrstu emocionalne veze sa svojim otmičarima.

Neki ljudi mogu razviti suprotna osećanja besa i mržnje prema svojim zarobljenicima. Ovaj fenomen je složen i podložan individualnim razlikama i kontekstu situacije. Stručnjaci nastavljaju da proučavaju ove psihološke aspekte kako bi bolje razumeli ljudsko ponašanje u ekstremnim okolnostima.

Koji su simptomi Stokholmskog sindroma a do kakvih posledica može da dovede?

Simpatija prema kidnaperu:

Osoba može osećati saosećanje, sažaljenje ili naklonost prema kidnaperu uprkos svojoj situaciji.

Empatija prema otmičaru:

Taoci mogu pokušati da razumeju i saosećaju sa zarobljenikovim razlozima ili osećanjima, što može dovesti do empatije prema otmičaru.

Odbijanje saradnje sa vlastima:

Žrtve stokholmskog sindroma mogu se odupreti intervenciji vlasti ili saradnji sa policijom u oslobađanju ili hvatanju kidnapera.

Strah od oslobađanja:

Neki taoci mogu razviti strah od oslobađanja, pošto su se navikli na situaciju i postali zavisni od prisustva zarobljenika.

Opravdavanje ponašanja kidnapera:

Osoba može opravdati kidnaperove postupke, možda verujući da je njihovo ponašanje opravdano ili da ima dobre namere.

Posledice stokholmskog sindroma mogu biti ozbiljne i uticati na žrtvu tokom i nakon otmice:

Fizička i emocionalna trauma:

Taoci koji prežive otmicu mogu doživeti fizičku povredu i emocionalnu traumu, što može imati dugoročne posledice po njihovo fizičko i mentalno zdravlje.

Dugoročni psihološki efekti:

Ljudi koji razviju Stokholmski sindrom mogu se boriti sa psihološkim posledicama kao što su anksioznost, depresija, PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) i problemi sa samopoštovanjem.

Poverenje i međuljudski odnosi:

Nakon puštanja na slobodu, žrtve stokholmskog sindroma mogu imati poteškoća da uspostave poverenje u druge ljude i izgrade zdrave međuljudske odnose.

Važno je da žrtve stokholmskog sindroma potraže stručnu pomoć i podršku kako bi se izborile sa posledicama otmice i pokušale da prevaziđu ovu tešku psihološku pojavu.

Takođe, važno je razumeti da je Stokholmski sindrom redak i da većina žrtava kidnapovanja ne razvija ovu vrstu emocionalne veze sa svojim otmičarima.