Podaci Svetske zdravstvene organizacije (SZO) ukazuju da preko 50% mladih i skoro sve odrasle osobe u svetu imaju neko oboljenje parodoncijuma.
Ako populaciju podelimo po životnoj dobi, može se reći da parodontopatiju ima 90% svetskog stanovništva, starosti iznad 35 godina života, dok je karijes učestaliji kod mladih osoba.
Parodontopatija može da počne vrlo rano, između 10-te i 12-te godine života, a pun klinički razvoj dostiže između 40-te i 50-te godine života.
Parodontopatija je jedno od najrasprostranjenijih oboljenja savremenog čoveka. Počinje postepeno gotovo neprimetno, najčešće bez tegoba i bolova. Može da traje godinama pa i decenijama, a karakteriše je progresivno propadanje svih struktura koje zub drže u kosti. Naime, zub je posebnim vlaknima fiksiran u svojoj alveoli (čašici), a sve te strukture – gingiva, periodoncijum (tu spadaju sva vlakna koja se vezuju za kost), alveolarna kost, cement čine parodoncijum – potporni aparat zuba. Potporna tkiva su po lokalizaciji i funkciji tesno povezana.
Parodontopatiju karakteriše; inflamacija i krvarenje gingive, atrofija gingive, parodontalni džepovi, gnojni eksudat u parodontal džepovima, ogoljeni vratovi i korenovi zuba, labavljenje zuba, patološka migracija zuba, neprijatan zadah, a u terminalnoj (poslednjoj) fazi, klaćenje i ispadanje zuba.
Iako je tok bolesti najčešće spor, njegova dinamika je promenjiva, sa periodima pogoršavanja i poboljšanja, na šta utiče niz okolnosti od ishrane do oralne higijene.
Redovnim pranjem zuba sa istih se eliminiše dentalni plak koji u suprotnom postaje podloga anaerobnim bakterijama čiji metabolički i hemijski proizvodi i enzimi razaraju delove parodoncijuma.
Upravo je dentalni plak (ili biofilm) glavni etiološki faktor koji izaziva parodontopatiju. To je bezbojna, nevidljiva, lepljiva naslaga koja se taloži na zubima.
U nezrelom plaku dominiraju aerobni, a u zrelom anaerobni mikroorganizmi. Najčešće su to; streptokoke, stafilokoke, bacili, fusobakterije, bakteroides, filamentozne i spiralne bakterije.
Iz dentalnog plaka je izolovano preko 700 različitih vrsta mikroorganizama. U plaku se nalaze glikoproteini pljuvačke, zatim polisaharidi, leukociti, deskvamirane epitelne ćelije i razne neorganske komponente. Po svojoj lokalizaciji u odnosu na gingivu razlikuju se supragingivalni i subgingivalni dentalni plak.
Supragingivalni se najčešće taloži na gingivalnoj trećini zuba (onom delu zuba koji je najbliži desnima) a subgingivalni u gingivalnom sulkusu (to je uzak kapilarni prostor koji se nalazi oko zuba) gingivalnom ili parodontalnom džepu.
Dinamika formiranja plaka zavisi od različitih faktora, a ponajviše od oralne higijene. Ako je higijena loša, plak se formira brže i u većim količinima. Na brzinu formiranja plaka utiče i salivacija. Ukoliko je lučenje pljuvačke smanjeno ili ako je pljuvačka gušća, nakupljanje plaka je mnogo brže.
Najnovija istraživanja pokazuju da veoma značajnu ulogu u nastanku parodontopatije imaju toksini bakterija, a posebno endotoksin.
Endotoksin je makromolekulski kompleks polisaharida i proteina koji se nalazi u opni g-negativnih mikroorganizama i oslobađa se njihovim raspadanjem.
Vrlo je agresivan i može da izazove resorpciju (razaranje) alveolarne kosti. Pored toga što se nalazi u plaku on se može naći i u gingivi, gingivalnoj tečnosti, kao i u cementu korena zuba.
On se može eliminisati samo vibracijama ultrazvuka, tj. od strane stomatologa. Analogno zubnom kamencu koji je golim okom vidljiv u usnoj duplji, ispod ivice gingive (subgingivalno) u paradontalnim džepovima, nalaze se konkrementi, koji se po sastavu slični kamencu, ali se od kamenca razlikuju po boji, jer ih prebojava hemoglobin i čini ih mrkim-tamnim.
Iako su razlozi za nastanak parodontopatije brojni ona je gotovo uvek posledica loše ili nedovoljne oralne higijene. Ako se tome dodaju i ortodonske anomalije, loše plombe, i protetski radovi (kao jatrogeni faktori) parodontopatija gotovo sigurno neće izostati.
Ne treba zanemariti ni upotrebu medikamenata, lošu ishranu i sistemska oboljenja (na pr. dijabet), stres….