Alkoholizam se smatra trećom bolešću savremenog sveta, odmah iza srčanih i malignih bolesti. Procene Svetske zdravstvene organizacije govore da u proseku 3% stanovništva boluje od alkoholizma.
Da bi se shvatila prava složenost ove bolesti, ovaj broj bi trebalo pomnožiti sa 3, jer alkoholizam pojedinca direktno ugrožava najmanje tri osobe iz njegove okoline – bračnog partnera, dete i kolegu na poslu (u praksi je ovaj broj daleko veći).
Lečenje alkoholizma, lečenje zavisnosti od alkohola je složen i dugotrajan proces.
Dugo je najveći problem vezan za definisanje alkoholizma kao bolesti bilo nepostojanje jasne granice između normalnog, društveno dozvoljenog, i bolesnog, alkoholičarskog pijenja. Tako je, na primer, u mediteranskim zemljama gotovo svaki obrok praćen čašom vina, što se smatra sasvim prihvatljivim. Obrnuto, u nekim religioznim zajednicama postoji stroga zabrana uzimanja alkoholnih pića, a prekršioci mogu biti isključeni iz zajednice i lišeni naslednih prava. Drugi problem u definisanju bilo je vezivanje samo za prekomerno pijenje, uz zanemarivanje alkoholičarskog ponašanja i poremećaja u porodičnom i društvenom životu alkoholičara.
Definisanju alkoholizma prilazilo se iz raznih uglova, pa su tako nastali sledeći pristupi koji pokušavaju da objasne uzroke nastanka alkoholizma, pravilnosti u njegovom razvoju i najbitnije principe njegovog uspešnog lečenja:
Biološki pristup pokušava da pokaže da postoji neki biološki razlog, nešto što čovek stiče rođenjem i na šta praktično ne može uticati, što izaziva bolesnu potrebu organizma za alkoholom. Genetska istraživanja tražila su dokaze da je alkoholizam nasledan. Istraživanja prometa hranljivih materija tražila su grešku u metabolizmu zbog koje se javlja potreba za alkoholom ili nesposobnost da se on normalno preradi. Proučavano je dejstvo alkohola na stvaranje posebnih hemijskih supstanci na spojevima nervnih ćelija u mozgu koje bi bile odgovorne za nastanak fizičke zavisnosti. Za sada nema pouzdanih dokaza da su razlozi alkoholizma isključivo biološke prirode.
Psihološki pristup polazi od pretpostavke da je alkoholizam posledica poremećaja ličnosti, odnosno da “alkoholizam ne dolazi iz boce nego iz čoveka”. Psihoanalitičari dovode u vezu probleme u najranijem dobu života sa kasnijim psihičkim smetnjama, pa i alkoholizmom. Bihejvioristi ga vide kao naučeni oblik ponašanja, kao ponavljanje pijenja u cilju rasterećenja napetosti. Transakcionisti posmatraju alkoholizam kao međusobni odnos alkoholičara i osoba iz okoline, kao oblik društvene igre u kojoj svako ima neku dobit.
Socio – kulturni pristup ističe značaj socijalnog okruženja u kome pojedinac živi, kao i značaj tradicije, običaja i pravila koje to okruženje poštuje. U praksi, to bi značilo da će napeta osoba pre potražiti u alkoholu “lek” za svoje stanje ukoliko živi u sredini koja odobrava pijenje alkoholnih pića. Značajna je i uloga porodice u izgradnji stavova prema životu, pa i prema pijenju. Radna sredina i njen stav prema pijenju takođe su važni za razvoj alkoholizma. Tu su još i ekonomski faktori: niska cena alkoholnih pića, dostupnost u prodaji (od kioska do supermarketa), dostupnost u pakovanju (od “unučića” do litarskih pakovanja), velika domaća proizvodnja. Uticaj imaju i nezaposlenost, migracije stanovništva, pitanje slobodnog vremena.
Alkoholizam je složen problem i nije ga moguće pravilno shvatiti prihvatanjem samo jednog od ponuđenih pristupa. On ima svoju težinu i za pojedinca kome se dešava, i za porodicu koja trpi i učestvuje u njemu, i za društvo koje sa jedne strane pokušava da pomogne, a na drugoj uveliko radi u pravcu produbljivanja alkoholizma. Zbog svega toga, jedini pravi pristup bio bi onaj koji bi uvažio i objedinio sva tri prethodno pomenuta pristupa i njihova osnovna načela, to jest multidimenzionalni pristup.
Alkoholizam je, dakle socijalno-medicinska bolest. Socijalna, jer je značajan uticaj društvene sredine u nastajanju bolesti i jer su značajne posledice u vidu poremećaja ponašanja i funkcionisanja pojedinca u sredini u kojoj živi i radi. Medicinska, jer alkohol izaziva brojna oštećenja na organima u čovečijem organizmu, od kojih mnoga mogu biti i smrtonosna.
Jedna od najznačajnijih definicija je svakako ona koju je pedesetih godina prošlog veka uvela Svetska zdravstvena organizacija:
Alkoholičari su one osobe koje ekscesivno piju alkoholna pića, postajući postepeno zavisne od alkohola, pri čemu ispoljavaju bilo otvorene socijalne poremećaje, bilo manifestacije koje oštećuju njihovo telesno i duševno zdravlje, njihove odnose sa drugim osobama i njihovo dobro socijalno i ekonomsko funkcionisanje, bilo da samo ispoljavaju predznake koji nagoveštavaju poremećaje takvog karaktera. Zbog toga oni zaslužuju lečenje. Ova definicija ističe tri osnovne karakteristike alkoholičara:
1) dugotrajno, prekomerno i nekontrolisano pijenje, praćeno problemima,
2) psihičku i/ili fizičku zavisnost od alkohola,
3) zdravstvene (telesne i psihičke) i/ili socijalne (porodične, profesionalne i šire socijalne) komplikacije.
Polazeći od definicije našeg alkohologa dr Branka Gačića, smatramo da bi prikladnija bila sledeća definicija:
Svako ponovljeno pijenje, bez obzira na količinu i učestalost koje stvara određene probleme i teškoće (zdravstvene i/ili socijalne), znak je alkoholizma i zahteva stručnu pomoć.
Treba obratiti pažnju na to da ova definicija tretira alkoholizam, pre svega, kao poremećaj ponašanja izazvan zavisnošću od alkohola. Osim toga, ona naglašava da alkoholizam izaziva posledice bez obzira na količine popijenog pića (2-3 čašice ili 2-3 litra) ili učestalost pijenja (jednom mesečno, jednom nedeljno ili svaki dan).