Emocionalno/verbalno nasilje ne ostavlja modrice i vidljive tragove, ali je i te kako stvarno

Emocionalno/verbalno nasilje ne ostavlja modrice i vidljive tragove, ali je i te kako stvarno. Ono poprima mnoge oblike, pa i oblike odbacivanja, nevalidiranja i negiranja naših osećanja i iskustava od strane nama bitnih osoba.

Psiholog Jelena Veljković objašnjava važnost emocionalne manipulacije, sluđivanja i subjektivne patnje

Kada se osećamo iznutra loše, a spolja dobijamo poruku da je “sve u redu”, da preterujemo, da nije bilo tako, ili da ne treba tako da se osećamo, ili kada se naši doživljaji relativizuju, minimiziraju, devaluiraju ili potpuno odbacuju – od strane porodice, prijatelja, terapeuta itd., – to može dodatno povrediti i retraumatizovati osobu, koja već pati. Traumatizovana osoba se dodano povređuje neempatičnim, nesmotrenim ili malicioznim tretmanom.

Ukoliko duži vremenski period osoba nema ni jednu drugu osobu u svom okruženju, koja bi joj potvrdila, validirala iskustvo ili emociju, to može vremenom postati vrlo destabilizujuće, uvlačeći crv sumnje u čoveka –

• Da li zaista mogu da verujem svom emocionalnom iskustvu?
• Šta se zaista desilo, a šta ne?
• Šta ako su u pravu?
• Osećam li se “ispravno”?
• Imam li prava na ova osećanja?
• Možda nešto sa mnom zaista nije u redu?

Na svu patnju, osoba dobija u “paketu” još i osećaj krivice i srama što se oseća tako kako se oseća, postaje sve konfuznija, emocionalno, pa i fizički slabija, uz opasnost da tone sve dublje u anksiozna, depresivna, nekad i psihotična stanja. U psihologiji se ovakva vrsta emocionalne manipulacije i nasilja naziva sluđivanje (eng. Gaslighting), po istoimenom filmu iz 1944. godine, u kojem čovek sluđuje svoju suprugu, menjajući intenzitet svetala kućnih fenjera, pritom negirajući da je došlo do bilo kakvih promena.

 

Ljudi nas sluđuju, neki svesno neki nesvesno, iz različitih razloga – kao deo svesne manipulacije kojom žele da nas oslabe, nama upravljaju, kontrolišu, a iz nesvesnih najčešće, jer imaju strah od suočavanja sa neprijatnim sadržajima u sebi, pa i drugima. Neki nas sluđuju i iz najbolje namere – “ma u redu je, sve je u redu, idemo dalje!”.

 

Ali postoji jedna psihološka istina koju ti dobronamerni možda ne znaju – emocionalne rane počinju da se zaceljuju, da svoju skramicu stvaraju, tek u onom momentu kada naiđu na uho empatičnog svedoka.

Na nekoga ko će reći –

• • “Verujem ti. Verujem da ti je teško”.
  • “Možda te ne razumem skroz, ali tu sam. Slušam. Pričaj mi”.
  • “To je stvarno grozno. Agresivno. Zbunjujuće. Zastrašujuće. Razumem zašto te je potreslo”.
  • “Vidim da ti je teško. Izbaci to iz sebe. Slobodno”. Samo to.
  • “Vidim da ti je teško”.

 

Samo jedna osoba koja će “podići ogledalo”, koja će izogledati našu patnju u tom zrcalu, bez potrebe da je anulira, ćušne, pređe, pretrči preko nje. Koja će biti spremna da podnese trenutak neprijatnosti u kojem se dve osobe, u empatiji, razumevanju i podršci, sudaraju sa datostima života, koje niko od nas neće izbeći – sa bolom, patnjom, gubitkom, strahom.

Tek kada u tuđim očima, pogledu, stavu, reči, samom prisustvu, osetimo da je u redu da se osećamo onako kako se osećamo, kada nas niko ne tera da se osećamo drugačije, da o tome ne pričamo, da zaboravimo, da potisnemo, da ćušnemo, da ga se oslobodimo, u džak vežemo i u reku bacimo – tek tada počinje proces oporavka.

Patnja je visoko subjektivna kategorija. Neću zaboraviti dragu profesorku dr Savetu Draganić Gajić koja nam je često ponavljala – nema mesta procenjivanju nečije patnje. Upoređivanju nečije patnje sa tuđom, našom. Ako je čovek u depresiji npr. jer mu je uginuo ljubimac, to je njegovo iskustvo, i ono je validno i stvarno – nema mesta ismevanju, minimiziranju, preispitivanju, ono je za njega istinito. Možda se ispostavi da je ljubimac bilo jedino biće koje je imao u životu. Možda je ostao bez dragih osoba.

Možda. A možda i nije. I da nije, njegovo iskustvo je stvarno. Patnja je visoko subjektivna kategorija, i uvek je validna i stvarna. Verujmo osobi koja pati – da zaista pati.
Dajmo joj prostora da, bez naših upadica, osuđivanja, insistiranja, poklapanja, ova iskustva sa nama podeli.

Istolerišimo neprijatnost nabujalih neprijatnih osećanja, njenih, svojih – podsetimo se da smo “svi u ovome zajedno”. Ništa se strašno neće desiti ako malo pažnje posvetimo neprijatnostima života.
Desiće se samo to da se svi osetimo mnogo manje usamljeno u iskustvima koje nam život svima priređuje.

A u takvoj atmosferi – trauma ne opstaje – navodi Jelena Veljković, psiholog, psihološki savetnik, psihoterapeut pod supervizijom (Beleške sa psihoterapije)