Agresivnost kod dece

Na najmlađem uzrastu se kod neke dece javljaju griženje i udaranje, oko šeste godine namera da se neko povredi, a na kasnijem krađe i razbojništva. Ekstremni modeli vaspitanja se nisu pokazali kao dobri: represivan dovodi do somatizacija ili agresivnosti van kruga porodice, a preterano popustljiv do netolerancije na frustraciju. Na pojavu agresije treba reagovati odmah ali na adekvatan način, jer od toga zavisi razvoj empatije i savesti.

agre

Agresivnost je sastavni deo ljudske prirode i ispoljava se vrlo rano: neka deca još u jaslicama u trenucima besa znaju da impulsivno udare ili ugrizu vršnjaka. Griženje i udaranje se ne može nazvati fazom jer se ne javlja kod sve dece, a najčešće je na uzrastu od 1-3 godine kad je teže verbalno izražavanje emocija. Bitno je da roditelji uoče koga dete najčešće grize ili udara, da li je ta osoba detetu simpatična ili je se plaši. Može se javiti kao reakcija na stres zbog prinove, razvoda roditelja, gubitka člana porodice, teškoće adaptacije na vrtić i sl.

Šta god je uzrok, detetu treba pomoći da verbalizuje osećanja ili ponuditi drugačiji vid izražavanja (muzika, crtež, igra ili zamena uloga). Roditelj mora odmah (ne)verbalno putem objašnjenja staviti do znanja nepoželjnost takvog ponašanja.

Ne treba kritikovati dete pred drugima, niti napadati ličnost već se ograničiti na ponašanje, popričati mirno kada se smiri, ali ne odlagati previše da ne bi zaboravilo ispad.

Zamoliti ga da objasni zašto se tako ponašalo i reći da je u redu naljutiti se, da se svima to ponekad dešava, pa ličnim primerima ponuditi načine na koje može da se izbori sa takvim osećanjima. Treba ga podstaći da popravi ako je nešto pokvarilo (zalepiti i sl.). Isto tako treba pohvaliti dobro ponašanje.

agres

Fizičko kažnjavanje je kontraproduktivno, kao i vraćanje istom merom. Naravno, ako se ponavlja treba naučiti dete da se brani (ali da nikad ne napada prvo), jer nema uvek odraslih u blizini. Može se predložiti detetu da se ugrize i vidi kako to boli, interpretirati osećanja (na pimer „kada si umoran postaješ plačljiv i svađaš se, zato treba sad da se malo odmoriš” ili „zagrli je umesto da je grizeš, niko ne voli kada ga grizu jer to boli”). Najbolje je razgovarati sa detetom, a ako izbegava, kroz igru (zamena uloga) uputiti vaspitne poruke.

Ignorisanje ponovljene agresije se vraća kao bumerang.

Tokom druge godine intenzitet agresivnosti raste, to je faza izrazitog negativizma, kad dete ispitujući šta (ni)je dozvoljeno testira granice odraslih. U četvrtoj godini se agresivnost stabilizuje kao crta ličnosti, a način ispoljavanja zavisi od interakcije sa roditeljima i okruženjem, odnosno od bazične vaspitne poruke. Deca se često sukobljavaju zbog težnje da poseduju stvari koje neko drugo dete ima. Verbalna poruka koju upućuje roditelj treba da bude praćena odgovarajućom neverbalnom komunikacijom i sopstvenim primerom, jer deca vrlo lako uče po modelu. Roditelji ne mogu da traže od dece ono što sami ne čine. Kao što dete kroz svet bajki uči o pojmovima dobra i zla, bitno je da svakodnevna komunikacija ima istu takvu poruku, jer se temelji kasnijeg moralnog ponašanja postavljaju upravo u predškolskom uzrastu.

Prelomna tačka za učenje kontrole agresije je šesta godina, kada se javlja hostilna agresivnost koja uključuje nameru da se neko povredi. Ako se tad ne reaguje adekvatno, agresija postaje pogrešan način rešavanja konflikata sa drugom decom ili sredstvo za ostvarenje ciljeva, što vodi ili potpunom povlačenju ili težnji ka dominaciji. Razvojno je do sedme godine faza egocentrizma što govori o karakteristikama mišljenja, a ne osobinama ličnosti.

Tada se prema Pijažeu javlja takozvanadecentracija, dete je sposobnije da uviđa razlike i posmatra pojave i iz tuđe perspektive, što je dobra osnova za empatiju.
Istovremeno sa kognitivnim (saznajnim) i emocionalnim razvojem dešava se moralni razvoj od heteronomne ka autonomne moralnosti. U prvom slučaju se pazi na ponašanje jer „tako treba“ prema mišljenju odraslih, postupci se procenjuju prema posledicama koje proizvode, dominantan je strah od spoljašnje kazne. U drugom je slučaju bitna namera, vodi se računa o uzajamnosti („ne čini ono što ne želiš da neko tebi čini”), javlja se svest o potrebi pridržavanja pravilima, kao i savest.

Razvija se moralna samokontrola koja se ne zasniva samo na apstraktnom mišljenju već i moralnim osećanjima.

Tokom školovanja agresivnost je najbolje ispoljiti na socijalno poželjan način, kroz, na primer, sport. Za taj uzrast su karakteristični stalni konflikti sa roditeljima, zanemarivanje škole, namerno kašnjenje, bolesti zavisnosti (droga, alkohol, kocka), sklonost ka samopovređivanju i povređivanju drugih (razbojništva, krađe, nanošenje telesnih povreda). Sve je češće maltretiranje vršnjaka putem interneta o čemu će posebno biti reči u jednom od narednih brojeva.

agresija

Nasilna deca vole da dominiraju, traže pažnju i priznanje. Imaju stav da su bolja od drugih, manjak empatije, sklona su diskriminaciji i predrasudama, traže povlastice za sebe a istovremeno misle da imaju pravo da maltretiraju druge. U osnovi takvog ponašanja su bazična nesigurnost i manjak samopoštovanja, pa se osobine koje su neprihvatljive projektuju na žrtve, od njih distancira i osuđuje ih, a nasilje služi kao pokušaj oslobađanja tenzije. Agresija se ne sme tolerisati, a povlačenje i potiskivanje donosi niz problema žrtvi, od kojih su najčešće somatizacije.

Dva modela porodičnog okruženja dovode do pojačane agresivnosti pa ih treba izbegavati. Prvi se odnosi na represivno porodično okruženje sa običajem strogog kažnjavanja, sa istovremenim blažim stavom prema ispoljavanju agresije od strane deteta ka spoljašnjem svetu (socijalnom i fizičkom), naročito kod dečaka.

Takva deca se od najranijih dana na jedan način ponašaju kod kuće („čvrsta ruka”), a na drugi napolju („kao pušteni sa lanca”). Kod njih se razvija strahopoštovanje prema roditeljima (u suštini strah), koje rezultuje pokušajima prevazilaženja tog straha u drugim socijalnim situacijama tako što menjaju uloge, tj. ulaze u ulogu agresora da ne bi bili žrtve. Odrastajući u strahu od odraslih, dete se brani identifikacijom sa agresorom u cilju smanjenja sopstvenog straha.

Fizički zlostavljana deca su često agresivna prema slabijima. U zavisnosti od biološke predispozicije (temperamenta) i drugih osobina, kod neke dece slična porodična situacija dovodi do izrazite anksioznosti i fobija (najčešće su socijalne fobije). Nisko samopoštovanje dete pokušava da prevaziđe zlostavljanjem drugih (jer roditelji predstavljaju model ponašanja i utiču na razvoj pomenutih osobina) ili povlačenjem u sebe (pojačana anksioznost, fobije, depresija).

U drugoj vrsti porodičnog okruženja granice u ponašanju su ili preterano popustljive ili ih nema (zanemarivanje). Deca postaju razdražljiva i agresivna pri najmanjim zabranama, jer nisu razvila toleranciju na frustracije. Decu najviše zbunjuju kontradiktorne poruke (jedan roditelj nešto opravdava, drugi ne) i potpuna nedoslednost (isto ponašanje se u zavisnosti od raspoloženja roditelja nekad toleriše ili nagrađuje, a nekad kažnjava). Negiranjem problema agresija neće nestati, jer dete ne uči koja su ponašanja (ne)poželjna i zašto.

agresi

Deci prija stabilna, smirena i topla porodica u kojoj se nesporazumi rešavaju razgovorom. Prevencija agresije podrazumeva da se sa decom razgovara i igra, kvalitetno provodi vreme pre svega u prirodi, jer detetu prija kada je aktivno, za razliku od pasivnog upijanja agresivnih crtanih filmova. Mnogi roditelji pogrešno doživljavaju psihoterapiju kao pokazatelj njihove nemoći i neuspešnosti u roditeljskoj ulozi, ne shvatajući da i psihoterapeut i roditelj rade za dobrobit deteta.

 

 

Komentari su zatvoreni..