Tipovi epilepsije

0 70

Poznati su mnogobrojni tipovi epilepsije, od veoma blagih,do izuzetno teških, sa vrlo različitim vrstama napada. Osnovna podela epilepsije IDIOPATSKA ili GENUINA i SIMPTOMATSKA EPILEPSIJA.

epi

Kod idiopatske epilepsije se ne zna za uzrok, ali se pretpostavlja da su najbitniji nasledni faktori. Između napada, EEG je bez promena dok je dejstvo lekova obično dobro. Simptomatska epilepsija je posledica strukturnih poremećaja u mozgu koje su nastale ili pri porođaju ili kasnije.

One mogu da prouzrokoju nastanak drugih poremećaja kao što su fizički i mentalni. Kod njih se mogu registrovati EEG promene dok je dejstvo lekova individualno.

KLASIFIKACIJA EPILEPTIČKIH NAPADA

Predlog klasifikacije (prema Medjunarodnim standradima) sadrži podelu epileptičkih kriza u dve grupe:
1. generalizovane
2. parcijalne (fokalne, žarišne).

U odnosu na simptomatologiju parcijalne krize se dele na elementrane krize (EP) i kompleksne motorne (KP), kao i u odnosu na poremećaj svesnosti.
Kod najvećeg broja pacijenata, razlikovanje kriza se postiže na osnovu kliničkog opisa samog napada, o postojanju “amnezije”za odgovarajući period.
Postoji i mogućnost širenja parcijalnog napada u kompleksni napad ili generalizovani napad.

AUTOMATIZMI postoje u okviru kompeksnih napada, mogu da se jave i u okviru absansa kao i u okviru kompleksno parcijalnih napada.

EPILEPTIČKI AUTOMATIZMI predstavljaju nevoljne motorne pokrete, koji mogu biti kordinisani ili nekordinisani, praćeni su pomućenjem svesti, nakon kojih postoji potpuna amnezija za dogadjaj. Najčešći simptomi koji se javljaju tokom ovih napada su i uslovili podelu autoamatizama na: alimentarne, mimičke, gestovne, ambulatorne i verbalne.

Generalizovani napadi se u odnosu na kvalitet svesti dele na konvulzivne i nekovulzivne napade.
U konvulzivne napade spadaju absansi, mioklonički napadi, klonički, tonički, toničko-klonički napadi, atonički napadi.
Postoji i grupa neklasifikovanih napada, gde spadaju krize koje zbog neadekvatnog opisa ili nepotpunih podataka, ne mogu da se svrstaju ni u jednu od opisanih kategorija (neonatalne krize, pokreti žvakanja, očni pokreti i sl..)

PODELA EPILEPSIJA I EPILEPTIČKIH SINDROMA
(Medjunarodna klasifikacija epilepsija i sindroma, revizija iz 1989)

1. Epilepsije i sindromi zavisni od lokalizacije
– idiopatski
– simptomatski
– kriptogeni

2. Generalizovane epilepsije i sindromi
– idioptaski
– simptomatski
– kriptogeni

3. Epilepsije i sindromi za koje nije odredjeno da li su fokusni ili genralizovani
4.Specijalni sindromi, gde se svrstavaju Febrilni napadi, krize u sklopu metaboličkog poremećaja, intoxsikacijom indukovani napadi, traumom glave, narkoticima indokuvani napadi, eklampsije.

Epilepsije i Epileptični sindromi kod dece i adolescenata

Epilepticne krize su najčešći neurološki poremećaj koji se javlja kod odojčadi dece i obično ukazuju na insulte koji pogadjaju nezreli nervni sistem.
Na osnovu savremenih statistika skoro 3% novorodjenih beba u jedinicima za intnzivnu negu imaju krize a učestalost se penje na 25% kod dece koja imaju urodjene malformacije mozga, porodjajnu asfixsiju, sepsu, metabolicke poremecaje, znakove intrakranijalnog krvarenja ili leukomalacije na ultrazvuku mozga.
Učestalost suklinickih kriza( bez vidljivih kliničkih znakova) kod ovakve dece javlja se u većem procentu i do 40%.

epi2

Generalizovane toničko-kloničke krize se nejavljaju u periodu novorodjenčadi,dok se konvulzivni fenomeni mogu značajno razlikovati u ovom uzrastu u odnosu na stariji dečji uzrast. Zato važi pravilo da svaki tip neobičnog i iznenadnog ponašanja novorodjenčeta može da bude epileptični napad, kao i u slučajevima stereotipnog i paroxsizmalnog ponavljanja pojedinih pokreta.
Neonatalne krize mogu se podeliti na : suptilne krize, toničke krize, multifokusne krize,
fokusne i miokloničke krize.
Temporalni rešnjevi novorodjenčadi su relativno manje nezreli od ostalog korteksa , pa je zbog toga veća učestalost temporalnih kriza.

Etiologija epileptičnih kriza u neonatalnom dobu je uglavnom simptomatska i etiološki veoma heterogena. Najčešći uzroci su :
Prenatalni ( pre rodjenja) : prenatalne infenkcije, deijstvo lekova, narkotika, alkohola,
Nasledni metabolički poremećaji,
Intrapartalni uzroci( porodajni) : hipoxsično ishemička encefalopatija, intrakranijalna
Hemoragija, infekcije, intoxsikacija anesteticima
Postnatalni uzroci: infekcije, toxsini..

Epileptični sindromi u neonatalnom periodu mogu biti benigni i maligni.
1.Benigne idiopatske neonatlne konvulzije
– pojava kriza oko petog dana šivota,
-nalaz naizmeničnih paroxsizama teta talasa,
-bez recidiva konvulzija,
-normalan psihomotorni razvoj,

2. Benigne porodične neonatlne krize
-takodje predstavljaju tranzitorne i benigne poremećaje sa urednim psihomotornim razvojem.

3. Rana infantilna epileptička encefalopatija – Otahara sindrom
– početak u pvim nedeljama pa do trećeg meseca života,
-maligni epileptični sindrom sa brzom progresijom,
-krize su u vidu toničkih, flexsornih i exstenzornih spazama,
-neurološki ispadi
– rezistentni napadi koji dovode do teške mentalne retardacije

4. Vestov- sindrom
-Vestov sindrom prvi je opisao engleski lekar Vest (West) 1841.god i predstavlja maligni epileptični sindrom,
-tipičan Vestov sindrom se satoji od trijasa simptoma: infantilni spazmi, hipsaritmija u EEG-u, mentalna retardacija,
-incidenca sindroma je 1 na 4000-6000 slučajeva, početak je oko petog meseca života,,
Kasniji početak je izuzetno redak,dečaci su česće pogodjeni od devojčica.
-moguća je pojava i raznih suptilnih kliničkih manifstacija u vidu treptanja kapaka, nistagmusa, lakrimacije, štucanje, prome izraza lica kao da se osmehuju…
Prognoza ovog sindroma je nepovoljnija u smislu daljeg psihičkog razvoja, obično se radi o teškoj mentalnoj retardaciji. Mortalitet je veliki i kreće se od 11% do 20%, naročito u grupi sa simptomatskom etiologijom kao i kod nepokretne dece i one koja su podložna bronhopneumijama.
U grupi sa kriptogenom etiologijom( neodovoljno poznat etiloški faktor) pronadjeno je 44% dece sa normalnim psihičkim razvojem i bez progresije blesti.

5.Lenoks-Gastoov sindrom
Napadi najčešće počinju izmedju 3 i 5 godine života ali se mogu javiti i u toku prve godine života, početak ove teške bolesti se razlikuje od pacijenta do pacijenta. Psihomotorni razvoj je normalan u oko 30-40% dece pre početka napada, dok ostali imaju od ranije neurološke ispade ili zaostaju u psihičkom razvoju. Prve krize su obično generalizovanog tipa, kasnije se javljaju aksijalni spazmi,atipični absansi, atoničke krize koje su specifične za ovaj sindrom.
Mentalna retrdacija postoji u oko 80% pacijenata, poremećaji ponašanja i agresivnost a mogu se javiti i autistične crte ponašanja naročito ako sindrom krene pre treće godine života.

6. Landau-Klefnerov sindrom ( stečena afazija u dece sa epilepsijom)
Ovaj sindrom nastaje u detinjstvu i karakteriše se udruženošću afazije ( neparvilna govorna expresija) sa epileptiformnim promenama u EEG-u, tipovim različitih epileptičnih napada kao i poremećajem ponašanja. Tačna prevalenca ovog sindroma nije jasna ali se u poslednjih deset godina beleži porast broja ovih pacijenata.
Sindrom počinje do 11 godine života, češči je kod dečaka nego devojčica. Afazija se javlja tek posle pojave epileptičnih napada, elementi poremećaja ponašanja i afazija vremenski se poklapaju. Hiperkinetičnost je najčešći oblik poremećja ponašanja a čestu i elementi poremećaja ličnosti, tipa autističnih promena.
Rano uvodjenje antiepletične terapije dovodi do brzog i značajnog poboljšanja ne samo u pogledu kontrole napada, već i poremećaja govora.AET se mora zadržati dovoljno dugo, više od tri godine, posle uspostavljene kontrole napada, pošto su mogući recidivi, poneka i uz pogoršanje govora. Afazija se kod većine pacijenata prilično dugo zadržava čak i ankon uspostavljanja kontrole napada.

 

(Anima)

 

 

Ostavite odgovor