Prelom kuka

152

Kuk je naziv zgloba između karlice i gornjeg dela butne kosti, a čine ga karlična kost svojim kružnim udubljenjem (acetabulum) u koji uleže glava butne kosti, međusobno pričvršćeni ligamentima.

kuk

Prelom kuka

Kuk spada u pokretne zglobove, najveći je i jedan je od najvažnijih zglobova, budući da ima nezaobilaznu ulogu u razvoju i očuvanju pravilne arhitekture celokupnog lokomotornog sistema, odnosno statike i simetrije tela. Pored toga, s obzirom da omogućava pokrete noge u više pravaca (osovine oko kojih se vrše pokreti), predstavlja ključni faktor normalnog kretanja i fizičke aktivnosti uopšte. Zbog toga je razumljivo da je prevencija povreda, a posebno preloma kuka, od posebnog značaja, kako sa aspekta očuvanja zdravlja i normalne pokretljivosti svakog pojedinca, tako i sa zdravstveno – ekonomskog aspekta. Značajan broj osoba (i do 20%, a verovatnoća raste sa starošću) koje polome kuk umre u narednih godinu dana, dok skoro trećina ostane sa trajnim invaliditetom.

Pod pojam prelom kuka mogu da se podvedu različite vrste preloma ovog zgloba, ali se uobičajeno odnosi na prelome gornjeg dela butne kosti u blizini spoja sa karličnom kosti. Mesto preloma je takođe važno (glava ili vrat butne kosti, inter ili subtrohanterični) jer imaju različite moguće posledice, zahtevaju drugačiji konzervativni ili hirurški tretman i imaju različitu prognozu. Najuobičajenija vrsta preloma je intertrohanterična, koja nastaje na liniji između velikog i malog trohantera (koštani čvorovi) butne kosti i – ukoliko je pacijent generalno dobrog zdravstvenog stanja – ima dobru prognozu. U zavisnosti od mesta, vrste i jačine preloma simptomi mogu biti različiti, ali u svakom slučaju njih čini bol različitog intenziteta i ograničenost odnosno nemogućnost pokreta ozleđene strane, dok u ozbiljnijim slučajevima mogu biti povezani sa povredom unutrašnjih organa i šokom.

Terapija preloma kuka, u zavisnosti od kliničke slike, može biti konzervativna ili hirurška. U konzervativne metode spadaju dugotrajna imobilizacija odnosno mirovanje bolesnika, uz primenu lekova kao što su analgetici i kortikosteroidi, ali ovaj terapijski pristup je vrlo često nedovoljan i rezervisan za mali broj pacijenata sa lakšim prelomima. Najčešće je neophodna hirurška intervencija, kada se primenjuju različite tehnike repozicije i fiksacije preloma kosti, a u nekim slučajevima je neophodna i ugradnja veštačkog kuka. Međutim, operativni zahvati uopšte, pa i na zglobu kuka, imaju svoje moguće komplikacije i one rastu sa starošću bolesnika. U posebno visokom riziku od smrtnog ishoda u narednih nekoliko meseci posle operacije kuka su osobe starije od 80 godina.

Prelomi kuka obično nastaju dejstvom jake sile na predeo kuka i najčešće su posledica saobraćajnih nesreća i padova. Dok ovi prelomi kao posledica saobraćajnih nesreća podjednako zahvataju sve starosne grupe, primetno je da su kao posledica padova u najvećem broju slučajeva karakteristični za starije životno doba. Zdrava mlađa osoba koja padne iz uspravnog položaja neće slomiti kuk. Dakle, ukoliko se izostave ređi faktori kao što su metabolički poremećaji, infekcije i tumori kostiju, najčešći uzročnik koji dovodi do loma kuka prilikom pada je osteoporoza. Ona predstavlja jedan od veoma ozbiljnih i rastućih socio-ekonomskih problema, posebno u društvima sa sve starijom populacijom, u kakvo spada i naše. Prelom kuka kao posledica pada je skoro dvostruko češći kod žena, budući da je osteoporoza takođe češća kod ženskog pola, a učestalost preloma kod oba pola uporno raste iz godine u godinu.

kuk2

Mere kojima se reguliše ponašanje učesnika u saobraćaju kao što je nedavno donet zakon o saobraćaju, povećanje standarda zaštite na radu i ostale mere, svakako bi trebalo da doprinesu smanjenju učestalosti preloma kuka zbog saobraćajnih nesreća, nezgoda na poslu itd. Međutim, ostaje problem kostiju „sklonih” prelomima kod osoba sa osteoporozom. Zbog toga je neophodno da se o osteoporozi – oboljenju koje u početku ne boli i koje osoba ne oseća sve dok joj ne naprsne kičmeni pršljen ili ne polomi kuk – što više govori, budući da postoje načini i sredstva da se ona prevenira ili da se njen tok značajno uspori. Tokom starenja gustina kostiju se smanjuje, što predstavlja prirodan proces zbog promena u metabolizmu hormona, minerala i vitamina i to se naziva senilna osteopenija. Ukoliko je gubitak koštane mase veći od očekivanog za starost i pol, razvija se patološki proces koji nazivamo osteoporoza. Najefikasniji, neinvanzivan i bezbedan način da se proveri stanje koštanog tkiva je pregled posebnim uređajem – osteodenzimetrom – kako bi lekar utvrdio da li se radi o osteopeniji ili o osteoporozi. U drugom slučaju je indikovano specifično lečenje, odnosno primena lekova koji će povećati gustinu kostiju i samim tim smanjiti mogućnost njihovih preloma. Ono što je posebno važno je da je i kod osteopenije i kod osteoporoze najčešće postoji deficit kalcijuma i vitamina D, posebno kod žena u postmenopauzi. Tokom celog života, postoji balans između koštane izgradnje i razgradnje, a taj proces se tokom godina menja na štetu izgradnje, između ostalog i zbog toga što u krvi nema dovoljno kalcijuma koji bi bio ugrađen u kosti, ili vitamina D koji taj proces omogućava.

Budući da su prelomi kostiju, posebno kuka, stanja koja mogu da ugroze život ili ostave trajne konsekvence, a koji su najčešće posledica osteoporoze, nameće se zaključak da je prevencija ovog oboljenja veoma važna. Sa druge strane, kalcijum i vitamin D kao dodatak ishrani, uz ostale higijensko-dijetetske mere (fizička aktivnost, pravilna ishrana i sl.), predstavljaju jednostavnu, lako dostupnu i efikasnu preventivnu meru. Preporučuju se svim rizičnim grupama, posebno ženama posle menopauze, a svakako da su redovni pregledi i konsultacije kod lekara najpouzdanija mera za praćenje koštane gustine i prevenciju osteoporoze.

 

 

Komentari su zatvoreni..