Mirna starost

92

Zahvaljujući većoj brizi o zdravlju i napretku medicine ljudski vek se produžio . Nije neobično sresti vitalne osamdesetogodišnjake koji i dalje aktivno učestvuju u društvenim zbivanjima ali i bespomoćne stare ljude dugo godina prikovane za krevet i vezane za pomoć drugih.

mirovina-09032013-625shutterstock

Preduslov za mirnu I socijalno sigurnu starost svakako je dobro rešen penzijski sistem, stabilna i materijalno obezbedjena porodica ali i dobri zdravstveno- socijalni programi.Australija je nadaleko poznata po ,možda , najbolje organizovanom sistemu socijalne zaštite svoga stanovništva.Iako bi poredjanje našeg sistema sa australijskim u ovom trenutku bilo besmisleno trebalo bi reći da je I naš sistem dugo obezbedjivao dobru socijalnu zaštitu svih kategorija stanovništva .Sa naglim propadanjem našeg drustva odredjene socijalne kategorije su ostale nezaštićene i bespomoćne.Medju njima I stari ljudi.

Ugrožene kategorije starih ljudi nastaju na vise nacina.Dovoljno je da covek u starosti ostane bez porodice ili da su mu deca u inostranstvu pa da već bude bespomoćan. Ako se na to nadoveže bolest, a rekli smo vec da se ljudski vek produžio, što je obično udruženo sa degenerativnim oboljenjima, pa da čovek zbog teže pokretljivosti postane zavisan od tudje pomoći.Penzije starih ljudi su ,često, nedovoljne za život ili naši stari sugradjani nemaju nikakva primanja pa žive od pomoći rodbine ili društva.
Kada je treće doba u pitanju treba naglasiti da ovi ljudi, uglavnom, nisu sposobni ni za kakvo dodatno samostalno privredjivanje ili ako i jesu društvo ih , zbog njihove starosti, eliminiše iz svih tokova privredjivanja.

Naši stariji sugradjani pokušavaju da se sami izbore sa mnogim nepravdama koje im društvo nameće pa se udružuju u organizacije kao što su sindikati ili klubovi penzionera .Kroz razne vidove udruživanja naši stari sugradjani pomažu jedni drugima da se jeftinije hrane ,oblače, letuju, leče itd.Svi ovi vidovi pomoći su zbog loše materijalne situacije u sadašnje vreme svedeni na minimum.
Konkretni primeri ,dobijeni obilaskom domova za penzionere I Centra za prihvat odraslih lica ( gde su smešteni, uglavnom, stariji sugradjani-ljudi sa margina) govore da se najveće teškoce javljaju kod smeštaja nepokretnih bolesnika.Teškoce su :nedovoljan kapacitet smeštaja, loši materijalni uslovi za lečenje i negu takvih bolesnika kao i nedostatak osoblja koje se brine o njima.Najveći problemi nastaju kada stare osobe, a to je najcešće slucaj, nemaju obezbedjeno socijalno osiguranje, pa briga o njima pada na teret socijalnog staranja što je nedovoljno za potrebe ustanova u kojima su smešteni.

Starost mnogo duze traje nego mladost te se za nju treba I pripremiti.Bitan faktor mirnog I srecnog starenja je s kim I kako živeti.Kaže se da je u starosti čovek većinski vlasnik svog života što znači da se u zrelim godinama pripremio da sve ono sto je stvarao tokom života potroši, ali I podeli, na za njega najbolji mogući način.Starost ne treba shvatiti kao kraj već kao početak ispunjenja sopstvenih želja I potreba.Sve vezano za porodicu, naročito za decu, se rešava dok je čovek aktivan I sposoban da pomaže, ta pomoć je kad ostari već zakasnela I pretstavlja za njega teret I obavezu a deci stvara osećaj krivice I bespomoćnosti.

U starosti čoveku , u materijalnom smislu, ne treba mnogo ali mu je potrebno dovoljno materijalnih sretstava da ima dobre uslove stanovanja, obezbedjen stalan priliv novca da može sam sebi da plati ono što mu čini zadovoljstvo bilo da su to pokloni dragim osobama,zanimljiva putovanja, koncerti, pozorišne pretstave ili lečenje, nega, pomoć u kući.
U starosti ne treba činiti ono što je Suzan Tamaro lepo opisala:” Greška koju činimo je da stalno treba ići istim putem. “ već slušati reči Meše Selimovića : “Ništa ne treba čekati-svemu treba ići u susret.”

Komentari su zatvoreni..